„Посвећеност сликарству Милице Јанковић”, Нова реалност из сопствене собе, Београд, В. Градиште, 2015.
Током 19. века појавиће се у српској култури неколико жена сликара, међу којима је прва жена сликар била Ктараина Ивановић (1811-1882). Њен пут следиће познате сликарке, међу којима су најзначајније Надежда Петровић (1873-1915), Даница Јовановић (1886-1914) и Милена Павловић Барили (1909-1945). Овим веома успешним сликаркама придружују се и многе друге које су започеле сликарски рад, али које нису имале значајни успех и које су оставиле скромнији траг у овој врсти стваралаштва. Међу њима је и име Милице Јанковић (1881-1939) која је све време била посвећена сликарству.
Људска фигура у боји ватре и мрака или о сликарству Владимира Величковића, Наслеђе, бр. 1, Крагујевац, 2004, стр. 153-155.
У српском издаваштву и култури с краја 2003. године појавила се књига необичног изгледа, концепције и техничког квалитета. Монографија са једноставним насловом Величковић настала је, рекло би се, у маниру препознатљивог рукописа Слободана Лазаревића, који је о Владимиру Величковићу, о његовим сликама и симболизацији тог и таквог стваралаштва написао студију по свим критеријумима изванредну, особену и надасве са храбрим новим погледом који је у паралелама, контрастима и тумачењима изнова покренуо промишљања која долазе са становишта комплексног критичког става и истраживачког поступка. Ова монографија је таквога значаја и домета да је завредела и промоцију у једној од најзназајнијих институција, у Српској акдемији наука и уметности.
