Зелене Симонидине очи, Књижевност и језик, Београд, бр. 3-4, 2009, стр. 355-362.
У студији се осветљава лице краљице Симониде, на основу књижевних, сликарских и историјских фрагмената. Посебна пажња је посвећена оку које је честа тема када је реч о овој историсјкој личности и њеној судбини, преко категорије означене као узимање вида, са освртом на мотиве и изградњу лика у Бојићевој драми Краљева јесен и поезији Милана Ракића. Доминантна су два аспекта: Симонида као сведок и актер једног времена; Симонидин уметнички портрет и однос према њему у српској култури и књижевности.
„Једна песма Џепна књига Песмарица”
еСтварност, Аранђеловац, 26. 08. 2019, објављује омаж Влаји из Глибовца, са посебним освртом на самиздате овог необичног песника на почетку 20. века и на феномен који се није поновио. Ова необична личност, српске и југословенске (контра)културе, прошла је век живота, као што су пролазили велики песници, а с друге стране остао је ван књижевних токова. До скора се сматрало да је Влаја остао незабележен, непознат песник,
„Карађорђе у Горском вијенцу: (историја, литература, традиција)”, Зборник радова „Настајање нове српске државе”, Велика Плана, 1998, стр. 163-170.
О песми Посвета праху оца Србије није се писало у тој мери као о самом делу Горски вијенац. Међу значајнија проучавања и тумачења могу се навести коментари Милана Решетара, коментар и тумачење Милана Шевића, белешке и објашњења Вида Латковића, студија о Његошу Миодрага Поповића, коментари Николе Банашевића и студијe Јована Деретића и Радоја Симића. У наведеним коментарима Посвета је тумачена с једнаком пажњом као и Горски вијенац и чини значајну грађу за разумевање песничког дела великог писца српског романтизма
